Април – један од најљепших мјесеци у години, мјесец који сав одише младошћу. Рађа се ново прољеће, отварају се баште кафића и кроз улице и паркове поново се чује пјесма веселих људских корака и дјечје граје. Толико је тога новог у априлу: већ поменуто ново прољеће, нови Дани града Бањалуке, све богатији и све љепши нови Дани студената, руку под руку са овим првим, и нови спотови који треба да рекламирају Универзитет у Бањој Луци.
Немогуће је не примијетити да ови спотови, за разлику од свега претходно наведеног, баш и не одишу том највећом љепотом коју назвасмо младост. Истина, Универзитет је приказан као трка у којој се знање као штафета преноси са старијих на млађе, у којој је побједник будућност, и гдје до циља долази дјевојчица која представља управо ту будућност и управо младост, па би моја тврдња да младости нема у споту, који је заснован на ријечима младост и будућност, истог тренутка могла пасти у воду. Али ова драматизација Змајевих стихова: „Где ја стадох – ти ћеш поћи“ / „Што не могох – ти ћеш моћи“ / „Куд ја нисам – ти ћеш доћи“ / „Што ја почех – ти продужи“ / „Још смо дужни – ти одужи“ (сигуран сам да су ови стихови непрестано пролазили кроз главу креаторима спота за све вријеме његовог снимања и монтирања) – изведена је, нажалост, пред празним трибинама и тиме је угушила основну замисао и идеју на којима је заснован спот.
Није то велики пропуст, и не примијети то свако. О томе вјероватно коментарише само мали број нас са Универзитета који се бавимо нечим што се зове српски језик и књижевност, а пошто је нас мало, баш мало, то заиста није никакав пропуст, и реклама је у реду. То ће још можда неки зли комичар упоредити са рекламом за Нектар пиво, у којој су пуне трибине, па рећи да омладина више трчи на пиво него на универзитет, али такве људе, срећом, нико и не слуша.
Неко би можда рекао да те празне трибине приказују бијелу кугу, па још тај елемент повезао са другим спотом у којем четири госпође (да, познате бањалучке глумице, али у годинама у којим се већ одавно не размишља о томе шта је могуће студирати на Универзитету) сједе и причају како Универзитет у Бањој Луци има све (с тим што је то све много шире од онога што су оне набројале). Зли комичари могли би то представити као нови стратешки план Универзитета у Бањој Луци, па рећи да се због учесталог одласка младих из земље Универзитет окреће старијој популацији као циљној групи у којој ће тражити нове наде које ће погурати точкиће развоја нашег друштва. А они најдрскији рекли би да се особама у годинама може лако десити да забораве неки студијски програм, на примјер Српског језика и књижевности. Али све су то зли гласови.
Ја нисам зли комичар, и ја немам жељу да исмијавам рекламе како би се некоме светио што студијски програм на којем ја већ четири године студирам нису поменули. Ми који студирамо Српски језик и књижевност најбоље знамо да нашем студијском програму реклама и није потребна. Ни ја га нисам уписао због тога што сам за њега чуо на некој одличној реклами, већ зато што волим књижевност и свој матерњи језик, лудо, наивно, дјетиње, ирационално… али волим.
Таквих је можда мало, али не толико мало, њих има. И све ово пишем њима.
Драге будуће младе колегинице и колеге, не обраћам вам се да бих вам рекламирао свој студијски програм, нити да бих вам сугерисао да студирате Српски језик и књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци, већ да бих вам сугерисао да волите, и да радите оно што волите и да се бавите само оним што волите, јер само ћете тако бити на корист и себи и друштву, и само ћете тако напунити трибине.
Пијте пиво ако га волите, студирајте на Универзитету у Бањој Луци ако волите Бању Луку и студирајте Српски језик и књижевност само ако волите књижевност и српски језик.
И, наравно, не слушајте зле комичаре.
Будућим студентима,
Студент IV године Студијског програма српског језика и књижевности
Душко Милошевић
