Почеци српске умјетничке приповијетке у Босни и Херцеговини
Ранко В. Поповић
Апстракт: Специфичне историјске околности на увијек немирном Балкану условиле су продужено трајање традиционалних образаца епске културе, тако да се и карактеристични епски наратив неизбјежно наметнуо као основно језгро умјетничке приповијетке наших динарских крајева, како је то у своје вријеме уочио још Јован Кршић, пишући о приповедачкој Босни. „Душа Босне била је у народној песми”, биљежи он 1928. у предговору зборника Групе сарајевских књижевника под насловом Са страна замагљених. Да су епски модели наратива, односно градивни елементи сижеа, преузети из предања, па онда стављени у садејство с грађом коју је умјетницима налагала савремена стварност, постали трајна одлика приповједача најепскијих српских покрајина, Херцеговине и Босне, најбоље показују репрезентативни узорци, првенствено Ћоровићева, Кочићева, Андрићева и Ћопићева приповједна проза. У овом раду ријеч је о приповједачким покушајима њихових претходника, који су већином били и Вукови настављачи на послу записивања усменог књижевног насљеђа.
Кључне ријечи: усмено приповиједање, записи и натписи, бесједе, епистоле, љетописи, етнографски списи, умјетничка приповијетка.
Пуни текст: PDF